Kad zažmurim vidim ono što se davno dogodilo

- "Jesen je jesen, godišnje doba,
U kome lišće žuti i pada sa grana,
Jesen je jesen, godišnje doba,
U kome pada prva slana."

- Baš ovi stihovi opisuju današnji dan.Tmurno vreme vije se iznad kuća. Kiša pada, sliva se niz oluk. Nema škole, prošlo je tromesečje i imamo četiri dana raspusta. Kad god bi kap kiše udarila o oluk, zvučalo je kao pesma, kao uspavanka. Legao sam na krevet i zatvorio oči. Razmišljao sam o vremenu i lepim uspomenama iz prošlosti.
- Bilo je to pre oko četiri ipo godine. Budim se i polako otvaram oči. Osećam da mi nešto zaslepljuje oči, te pomislih: "To je Sunce.", a onda se setih da je leto već odavno prošlo i da nema Sunca. Zaslepila me je belina snega, je napadao tokom noći i još uvek pada. Odmah sam se, po svom običaju, raskreštao iz sveg glasa (na sav glas):"MAMA!!" Trenutak kasnije, čuo sam trčanje i pucketanje leda. To je bila moja mama. Kada je ušla u kuću, ličila mi je na Sneška-Belića. Odmah sam je upitao da li je dobro za sankanje, a ona je rekla da jeste. Potrčao sam prema njoj, ali mi se noga zaglavila između fotelje i stola, pa sam se srušio na zemlju, kao daska. Podigla me je i poljubila. Rekao sam joj da mi spremi doručak dok obavim nešto. Odmah sam razbucao ormer i izvadio: Plav šal, (sivu kapu, crvenu kapu), crvenu jaknu i plave farmerke. Dograbio sam telefon i pozvao Kaću, Đinu i Maju. Dogovorili smo se da idemo na sankanje. Mama mi je donela picu, prste da poližeš. Pojeo sam, pa sam se spremio. Otišao sam po njih. Bile su šarene, kao novogodišnja jelka, a lice i ruke kao klovnov nos (nije zanimljivo). Krenuli smo. Stigli smo (xaxa) na brdo, a svi su potrčali ka nama. Rekli su nam gde ćemo se spuštati i kako. (Stigli smo i krenuli smo.)
Devojčice su po planu skrenule kod prodavnice. Mi smo skrenuli u dugački sokak.Marko se zaglavio između bandera. Naišla je lepa devojčica i ja sam odlučio da se pravim važan. Povukao sam ga i oslobodio. Povredio sam ruku. Otišli smo kod Slavice i ta devojčica mi je previla ruku.
- Začuo sam grmljavinu i probudio se. Bilo je to divno i još vidim tu devojčicu kada god zatvorim oči.

"Zaključak od jedne rečenice nije dovoljno efekatan. Priča treba da ima kraj, a ova tvoja deluje nedovršeno."
Odličan (5-) SF

Ne mogu

Živim polako dan za danom,
Lepo jedem, prljam se sa hranom,
Novu bajku sada smišljam,
O tebi jedina ja razmišljam..

Ne mogu da nevidim,
Da krade te neko,
Da te polako odvlači,
Negde daleko...

Da ljubav između nas nestaje,
Da ruši se moj svet iz bajke,
Da bol samo ostaje,
Da uništavaš život svoje već odavno bolesne majke..

Ne mogu!.. Naprosto ne mogu..
Da dozvolim da oboriš me sa nogu,
Da izgubim te opet,
Ali ti ipak odlaziš sa njim u svet.

Daleko od mene, ti sa njim sama,
Patim za tobom ljubavi, već nedelju dana..
Ali vreme prolazi, punim plućima se diše,
Ovaj život će sledeći, zauvek da obriše..