Home1
My gallery Tue Aug 03, 2010 4:20 pm
Iva
♥JacobFan♥
Welcome to my gallery!
Edit:Evo neki bezveze...
I još nešto...
edit
Novo 12.septembar
Novo
Novo
[/b]
Novo 22.septembar
New
Komentari??
Književnost
???
Šta je život?
Da li je to ljubav puna sitnica,ili su to sitnice pune ljubavi?
Da li je to možda sjaj u nečijim očima kad vidi dugu ili duga koja preslikava svoje boje u rijeku?
Da li je to nečija misao?Da li je život uopšte stvarnost?
Šta ako na ovom svijetu postoji samo jedna osoba koja sve ovo sanja?
To znači da bismo,kad ona jednom otvori oči svi iščeznuli.Nestali.Odletjeli.
Da li bi nas se ona sjetila?
Da li bi ponovo htjela utonuti u san?Možda,ko zna...
Ali u novom snu možda ne bi postojao baš ti.To bi bio neko drugi ko živi u tvojoj kući,miriši kao ti.Ali to ne bi bio ti.Ne bi to bio taj isti osmjeh.To ne bi bili isti osjećaji,isti razlog tog takozvanog misterioznog "života".Bilo bi slično,ali samo tvoja kopija.Više ni taj sjaj u očima ne bi bio isti,niti bi se duga u njima ogledala kao nekada.Možeš imati isto ogledalo,ali odraz u njemu će biti potpuno drugačiji nego prije.Kao da te neko zamrzne u vremenu,a onda ponovo kad dospiješ u realnost postaješ neko drugi.Još jedna nesavršena osoba sa sasvim drugačijom prošlošću.Ali,ko zna...
Stih o boli
Pozdravi mi nebo i Sunce,
Da znaju da mislim na njih.
Pozdravi ih,kaži "zdravo",
I reci da pišem im ovaj stih!
Stih o boli neprestanoj,
Čežnji koja je u duši čamela,
Patnjom i tugom obasuta,
Život kao snegom zamela.
Pozdravi mi Mesec i Zvezde,
Da znaju da volim ih i dalje.
Pozdravi ih,kaži "zdravo",
I reci da moje srce staje!
Mene bolest obuze iznenada,
Sve želje razbiše se o pod,
Vjećnoj sreći dođe kraja,
I ništa ne ostade života od...
Sve će uvek na svoje mesto doći
Kad kiša počne da pada,
tad pomalo gubi se nada.
Nekako tamniji postaje svet,
unesreći te svaki dalji pokret.
A kad dođe kraj toj silnoj vodi,
klonuli dio će opet da se rodi.
Svet će ponovo da postane beo,
i volećeš kao što si nekada voleo.
Voleo si nekad,volećeš i dalje,
ali nisi siguran koliko će da traje.
Tvoju ljubav možda,može da pomete nešto,
otme ti iz srca i sakrije je vešto.
Kako ćeš je naći?Ne znaš sam dalje,
zaviri u dušu,signale ti šalje.
U budućnost gledaj,prošlost je već prošla,
u budućnosti vidiš,ljubav je već došla.
Shvati sve će uvek,na svoje mesto doći,
nekad samo od sebe,nekad uz male pomoći.
Ako vidiš da treba,svoje prste upleti,
kada sve se reši,zaigraj i poleti...
PROSJAK
Od srca do srca,
Od ruke do ruke,
Od grada do grada,
Od luke do luke.
Selio se čovek,
Prevelike muke.
Levo,desno,
Nigde kraja.
U duši tesno,
Udiše oprezno,
Nema većeg očaja.
Kreće se umoran,
Dole gore,
A jedva stoji.
Vode ni kapi,
hleba ni kore.
Dane broji.
Sedi na zemlji,
Crnoj k'o noć,
Prosi i plače,
Moli za pomoć.
Ljudi prolaze,
Srce im se steže.
Okreću glave,
Sve jedna za drugom,
Od nesreće beže.
Kažu da život nije lak,
Sreću ne vide ispred oka.
Čovek misli,
Samo na probleme.
A kako bi se osećali,
Da žive kao prosjak,
Koji plače iza doka
I čeka bolje vreme?
Jednom...sreća!
Jednom...uzela sam lutku i napravila joj srce od gline.
Nije kucalo.
Jednom...pravila sam kuću slažući domine.
Odmah se srušilo.
Jednom...pravila sam kulu od karata.
Vjetar je pirnuo,ostali su samo kralj i dama.
Pazila sam,i pravila je u više navrata,
Rasula se sama.
Jednom...pomislila sam,možda samo nemam sreće.
Treba da je nađem,ali možda se krije iza sjene.
Jednom...mi je sinulo rješenje treće.
Neka ona nađe mene.
Jednom...čula sam kucanje na vrata.
Nekom mladiću sam skratila muku.
Tog dana,sreća mi je data.
I više je ne ispuštam iz ruku!
- Spoiler:
- Tišina
Mjesečina je obasjavala put kojim se kretala, dok ju je njena sijenka vijerno pratila protežući se čak do suprotne strane ulice.Tihi povjetarac je ljuljuškao sumorne grane, a tužna pjesma tišine je zalutala ka misterioznom nebu.
Na drugoj strani grada svaki čas su se čule stope kako gaze, maltene jedne po drugima.Jedino bosa, od bola užarena stopala su se razlikovala od ostalih, gazeći po blatu potpuno drugim, sporijim tempom.Tamni, dugački kaput se plazao po zemlji, a prljavo lice sa sitnim napaćenim očima i dalje nije puštalo osmijeh da pobjegne.Djevojka, mila lica, hodala je naprijed tražeći mir, magično tiho mjesto samo za sebe, gdje će moći spokojno da provede ostatak životnih trenutaka.Znajući da to mjesto mora biti tamo negdje nije odustajala nego je pomijerala noge dalje, saplitala se ali ustajala poput najhrabrijih, ne skrivajući se od zlobnih pogleda.Svakih nekoliko metara, njena ruka je posezala za džepom i izvlačila izgužvano pismo uflekano suzama, a drhtave usne izgovarale napamet jedne te iste riječi:"Ja volim drugu, a ti zavoli drugog.Zbogom draga.Bivša draga"...I tako kroz plač i jecanje sjela je na zemlju već planirajući da odustane, razmišljajući o tome kako bi smrt mogla biti jednostavnija, lakša od života.Ali ne, nešto ju je vuklo dalje, znala je da postoji mjesto tišine, ono koje traži već duže vrijeme.Opet je ustala, pocijepala pismo i bacila ga u nepovrat.Osjetila se jačom...Osjetila se hrabrijom...Agresivno je gazila dalje bez obzira na bol.Smatrala je da tako kažnjava bol, a ne sebe.Njene stope su uskoro poprimile ritam kao i ostale, dok joj se umjesto suza, krv salijevala niz obraze iz ranjenih očiju.
Išla je dalje, brzo, skoro trčeći i zadnji dah je ispustila na mjestu gdje je mjesečina obasjavala put kojim se kretala, dok ju je njena sijenka vijerno pratila protežući se čak do suprotne strane ulice.Tihi povjetarac je ljuljuškao sumorne grane, a tužna pjesma tišine je zalutala ka misterioznom nebu......
Last edited by Iva on Tue Sep 28, 2010 10:31 pm; edited 12 times in total
